OneLastKiss

Na francuskom nekako sve lepše zvuci. Čak i rec patetičan nekako aristokratski zvuči iako isto znači na manje više svim jezicima.   Taj prizvuk tako zavara, prevari, opčini da čovek poveruje da je zaista nešto lepo, uzvišeno, kraljevski.  Patetično. Jesam li i ja patetičan? Jesam li to oduvek i bio?  Šta je uopšte patetika? Sama reč koren vuče iz grčkog i zaista ima sve pozitivne atribute, ali značenje koje u stvari ima je prenaglašeno i često bespotrebno naglašavanje emocija… Zašto ništa ne može jednostavno?! Gde je granica i šta je granica kada su emocije u pitanju? Mogu li one uopšte biti prenaglašene i da li je pathétique isto što i jadno?! (Znate ono kada tugaljivim glasom, spustivši pogled kažu: Ma jadan on/a…)

Nikad nije bez, nikad ne bi trebalo da je bez, ali neki od nas su muve bez glava kada požuda i ono malo pameti obuzme. Tamo početkom novog milenijuma u Sarajevu se rodio jedan magazin i jedna žena je bila glavna urednica. Novinarke i novinari sa celog Balkana su bili uključeni u dopisničku mrežu. Bavili smo se uglavnom društvom i pomalo kontroverznim temama za jedan magazin u postratnoj Bosni, ali cenzure nije bilo sve dok se nismo dotakli sexa i muškog ega.  Za istraživanje koje smo radili skoro pola godine, bili smo ubeđeni da će izazvati neverovatnu reakciju ali, što bi jedna “drugarica” rekla - sve je bilo ok dok se nije umešao beli bogati str8 muškarac. Naime tema je bila: Sex bez obaveza. Da li smo i kada to neemotivno intimni? Većina (skoro 90 %) muškaraca je bez razmišljanja reklo da, kod žena je slučaj bio skoro pa obrnut. Objašnjenje, pojašnjenja, izmotavanja, šta su sve ljudi u stanju da kažu da bi opravdali neki postupak - neprocenjivo. Psiholozi su imali zanimljiva obj...

Sve se lepo poklopilo: vreme, mesto, osećanja...  Svi njegovi ambisi, kiše, ogledala... Da baš tu na ovom tlu , pod ovim asfaltom kojim hodam nastala su neka od ovih neverovatnih dela, a za sva je energiju dobijao sa ovog tla, natopljenog...  Ovo je bilo veoma intimno iskustvo, skoro da su mi platna šaputala, vrane najčešće zloslutno graktale. Nisam ih se uplašio, sve sam i ja to već, na neki način iskusio...  Jedinstvena postavka i možda poslednji put ovakva, jer su neka platna i tokom izložbe oglašena za prodaju u galerijama i aukcijskim kućama širom sveta, može da se doživi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.  Pssst - sredom je ulaz  BESPLATAN   :)  

Još jedna ona teška jesenja kiša natapa Beograd. Potoci, žuti od tek opalog lišća, jure ulicama ka Savi i Dunavu.  Kapi biju po prolaznicima dok skakuću preko njih. Ne uspe svako… Stojim. Niz lice mi, liju potoci. Kapi biju po ušima, dobuju po glavi, slivaju se niz čelo, obraze, prodiru kroz slojeve garderobe do kože. Stojim. Ne primećujem kišu. Samo metež ljudi i kišobrana.  Poneko me i opsuje sto bas tu stojim, mokar do koze.  Samo im vidim izrogačene oči. Uši su odavno otipele od dobovanja kapi kiše. Pocrvenele samo kišu čuju i ništa više.  Kapi se slivaju niz lice.

Sedim pred praznim stolicama. Nemo se gledamo. Ima me i za više nego sto je mesta… Odmah tu prekoputa mali ja, nedoljivo…Odmah pored pionir ja - slatko… Sa leve strane tinejdžer - vragolan… Pored, naslonjen na sto, kao nekada u studenjaku - neozbiljno… Pun snova sa koferima - čarobno… Imamo si svašta reci - ćutimo.  Pred ogledalom sve je drugačije.  Gledamo se u oči. Podnosimo pogled. Opet ćutimo. Dugo tako.  Sve je već rečeno.  Uzdah prekida već nepodnošljivu tišinu. Stolice i dalje prazno ćute. Nestajem u uglu sopstvenog života, pretvaram u prah koji iščezava na ono još malo pristale svetlosti. Samo da nestanem tiho, da se niko i ne seti da me nema.

Previše je to već progrešnih skretanja, zaobilaznih puteva koji vode nikuda, previše slepih ulica bez upozorenja ili kada je već kasno.  Svaki je poseban, svaki život za sebe. Svi kada se skupe u jedan, nikoga nije briga. Nikoga ne zanima ko si bio.  Ko si sada?  Niko…  Sve po malo. Ali ništa dovoljno ni veliko i bitno da bi se na udicu zakači. Sitnice?  Koga briga za tvoje sitnice, one možda za tvoj život sve znače. A koga i briga za tvoj život. -Ko si sada? Niko… -Kako si?  Hm, pa me bih da te lažem i kažem dobro… -Izvini, ali ovo na Instagramu moraš da vidiš… Niko… a i koga briga.  -Ajmo jedan selfi!

Gleda kako mu život neumorno otiče, nikuda. Uliva se u stvari sam u sebe i rađa ništavilo. Praznu olupinu. Ni sam sebi se više ne dopada.  Tone sve dublje u sopstveni ambis. Sam ga kopao, sam sebe u njega gurnuo, sam u njemu jeca. Nema ko ni da ga čuje.  Samoća na dnu ponora, tupa tišina, dno bez odjeka, kazan bez vatre. Sam će je potpaliti, drva je već odavno skupio. Nema kuda.  Jedna noga je već zakoračila duboko u ambis, osvrće se poslednji put, osluskuje. Tupa tmina i ništa. I vetar je ucutao.  Plamen pucketa veselo preko suvih grančica. Nemilosrdno proždire jednu po jednu.  Iskrivljena senka od bola cuti, ne pusta glas. Telo se nemo presavizvija od bola u tmini sopstvene senke.  Odavno je bez glasa, odavno je niko ne čuje, predugo je sama, nevidljiva... Sada tu na dnu sopstvenog beznađa, tišina bolno odjekuje dušom koja se gasi. Tiho bez glasa, tek po koji nemi bolni uzdah presamiti senku i ništa - mrak.