Na pragu veka koji je doneo najveća stradanja Srba, 09. oktobra 1892. godine u selu Dolac pored Travnika, rođen je Ivo Andrić. Majka je tu bila u poseti rodbini, a Ivo je "požurio" da nas zaduži.
"Čovek negde mora da se rodi", odgovarao je Ivo Andrić kada bi ga pitali odakle je.
Nije se stideo porekla, naprotiv, samo što ono čoveka obeleži mimo njegove volje... U nosu ostanu mirisi, oči svuda traže onu lepotu sunačanih dana kada usta nisu umela još ni da sriču prve reči...
"Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: BITI ČOVEK."
Ponosim se time što smo zemljaci, što nam je reč svetinja.
Na žalost u srpskim medijima Ivin rođendan uopšte nije bitan. Sramota!
Ni srpski izdavači knjiga ovaj dan nisu obeležili, a jedan je od najvećih je za našu književnost.
Njegova dela jedva da su u Srbiji dostupna i na engleskom jeziku... Na francuskom je Na Drini ćuprija štampana u vreme Tita, ali je izdavačka kuća propala i niko ne zna šta se desilo sa knjigama. Nikoga i ne zanima.
Eto takav smo ti mi narod i dan danas. Neće kasaba iz nas pa to ti je, a i čaršijsku priču više od leba volimo...
Pisao sam o mojoj bezuspešnoj potrazi za, na francuski prevedenim, Nobelom nagrađenim romanom "Na Drini ćuprija".
Pisao sam o mojoj bezuspešnoj potrazi za, na francuski prevedenim, Nobelom nagrađenim romanom "Na Drini ćuprija".
Comments
Post a Comment