OneLastKiss

Kao i sve u mom životu, tako sam igrom slučaja završio i u Umagu kao, popularno rečeno - sezonac. Iako celo leto na moru jednoj kopnenoj životinji, deluje magično i čarobno isto tako ta medalja ima i onu drugu stranu. Ipak, da ta druga strana ne bi svojim “sjajem” slučajno pokavarila opšti utisak pojavile su se THE FRAJLE. Totalno izbačen iz koloseka i mimo uobičajene informisanosti o svemu što se dešava oko mene, tako sam nekako omašio i bilborde da su neverovatne Novosađanke u Umagu. Uobičajeni večernju šetnju do plaže na cigaretu pred spavanje, iznenada je totalno poremetio poznat zvuk njih još neverovatnih četiri. Skoro pa trčeći, za laktove nisam mario, a ni svoj nisam štedeo (ups, oprostite, izvinite...) nacrtao sam se u prvim redovima. Ništa nije bilo bitno, ni otrcana potkošulja ni raspale pantalonice, ni razbarušena kosa - frajla nije smela da sedi sama. Kao i prvi put u onom malom zagušljivom klubu pored bivše kanadske ambasade u Beogradu, ushićeno sam ih sluša...

“Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. Slana voda nije za piće, i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta...” ... “ Ja nisam sposoban da sebe sagledam ni u celini ni u pojedinostima, čak ni trenutno. Po svojoj prirodi ja mogu da volim sebe, kao i ostali (i to ponajčešće i činim) ili da se mrzim (često činim i to), mogu čak i da se klevećem, ali ne mogu i ne umem da se mirno posmatram, da se pravedno i ...

Goodbye to my magical prince from Neverland. Goodbye my childhood dreams of magical king. Goodbye my first love. It sounds pathetic, but is sadness itself not pathetic? You were magical and from Peter Pan, Hymen, Bethmena, Superman, Cat Woman, Power Rangers, Ninja Turtle ... Dylan from Beverly Hills ... inexhaustible, king of spells, boy dreams of Neverland that really exists and in which Michael hosts each day children from all over the world. Yes, Michael, Jackson, incongruous, impersonal, one that everyone does not like but already adore as a planetary divinity. And I imagined myself to be that boy in a white suit with a ribbon on his right sleeve and a MICHAELS WHITE HEAT ​​FROM SMOOTH CRIMINAL !!! I seduced him indescribably, practiced tireless moonwalking ... I did not know the English word... Later, when Michael was in court again for abuse of children, I understood what he says without translation. Of course I believed him. I did not doubt "our unreal love...

Zbogom moj čarobni princu Nedođije. Zbogom dečački snovi, zbogom prva ljubavi. Zvuci patetično, ali zar tuga sama po sebi nije patetična. Bio si magičniji i od Petra Pana, Himena, Betmena, Supermena, Žene mačke, Moćnih rendžera, Nindža kornjača... Dilana iz Beverli Hilsa... neukaljan, kralj čarolije, dečačkih snova o Nedođiji koja stvarno postoji i u kojoj Majkl svaki dan ugošćava decu iz celog sveta. Da Majkl, Džekson, nedodirivi, neprikosnovoni, onaj kojeg svi ne da vole već obožavaju kao neko planetarno božanstvo. I ja sam maštao da budem onaj dečak u belom odelu sa trakom na desnom rukavu i MAJKLOVIM ŠEŠIROM IZ SMOOTH  CRIMINAL!!! Zavideo sam mu neopisivo, vežbao neumorno moonwalking... ni reči engleskog nisam znao, ubadao sam po koju reč. Tek kasnije kada je Majkl bio na sudu ponovo zbog zlostavljanja dece, razumeo sam ga šta govori i bez prevoda. Naravno da sam mu verovao. Nisam sumnjao u “našu neostvarenu ljubav”. Gledajući Leaving Neverland , taj moj čarobni pri...