Zvuci patetično, ali zar tuga sama po sebi nije patetična.
Bio si magičniji i od Petra Pana, Himena, Betmena, Supermena, Žene mačke, Moćnih rendžera, Nindža kornjača... Dilana iz Beverli Hilsa... neukaljan, kralj čarolije, dečačkih snova o Nedođiji koja stvarno postoji i u kojoj Majkl svaki dan ugošćava decu iz celog sveta. Da Majkl, Džekson, nedodirivi, neprikosnovoni, onaj kojeg svi ne da vole već obožavaju kao neko planetarno božanstvo.
I ja sam maštao da budem onaj dečak u belom odelu sa trakom na desnom rukavu i MAJKLOVIM ŠEŠIROM IZ SMOOTH CRIMINAL!!!
Zavideo sam mu neopisivo, vežbao neumorno moonwalking... ni reči engleskog nisam znao, ubadao sam po koju reč. Tek kasnije kada je Majkl bio na sudu ponovo zbog zlostavljanja dece, razumeo sam ga šta govori i bez prevoda.
Naravno da sam mu verovao. Nisam sumnjao u “našu neostvarenu ljubav”.
Gledajući Leaving Neverland, taj moj čarobni princ Nedođije je bio baš onakav kakvim sam ga zamišljao i skoro da sam ga isto kao i oni voleo i da bih ga do kraja sveta branio, ali, ali, ali...
Svaka ljubav ima svoje granice, a Majklu je očigledno još od njegovih ranih tinejdžerskih dana trebala ozbiljna psihička pomoć. Umesto nje, dobijao je očev kaiš preko leđa.
Kada je konačno uspeo da se otme očevoj fizičkoj kontroli već je bilo kasno, deca su postala njegova opsesija. Na žalost i seksualna... Zaista mi je teško da ovo prihvatim kao činjenicu jer je za mene, a verujem i za mnoge širom sveta Majkl Džekson bio jedna od retakih svetlih tačaka iz detinjstva. Kao neki čarobnjak čija muzika u telu kao da izaziva vibraciju koja tera na pokret, usne razvlači u osmeh.
Njegova muzika je obeležila moj život ali nisam siguran da će mi njegove pesme ikad više isto zvučati.
Možda sam imao sreće, što nisam imao sreće, da budem ja taj dečak u belom odelu sa trakom na rukavu i sa belim šeširom. Ili možda i nisam...
Zbogom Majkl! Ovde se zaista opraštamo. Ne mogu više da te volim, a tvoje pesme moraću sada da naučim da opet volim.
Comments
Post a Comment