Šta bih ja bez Andrića?!

“Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru.
More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom.
Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći.
Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice.
S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.
Slana voda nije za piće, i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta...”

...
“Ja nisam sposoban da sebe sagledam ni u celini ni u pojedinostima, čak ni trenutno. Po svojoj prirodi ja mogu da volim sebe, kao i ostali (i to ponajčešće i činim) ili da se mrzim (često činim i to), mogu čak i da se klevećem, ali ne mogu i ne umem da se mirno posmatram, da se pravedno i stvarno ispitujem, optužujem, sudim, i prema zaključcima tog suda - popravljam.”
...
“Osvežen plivanjem, suncem i morskom vodom, on ima osećanje da je obučen u laku a svečanu, cvetnobelu i mirisnu odeću, i da cveta i raste sam, zajedno sa njom i sa svim oko sebe. Sve je jasno,u njemu i oko njega... Gusto drveće ispod terase, kome vidi samo obasjane vrhove, nebo sa oblacima, more sa svojim pticama, brodovima, i stalnim promenama. U svemu ima sklada i zadovoljstva, a znaš da će sutra biti još lepše.”