Kao i sve u mom životu, tako sam igrom slučaja završio i u Umagu kao, popularno rečeno - sezonac.
Iako celo leto na moru jednoj kopnenoj životinji, deluje magično i čarobno isto tako ta medalja ima i onu drugu stranu.
Ipak, da ta druga strana ne bi svojim “sjajem” slučajno pokavarila opšti utisak pojavile su se THE FRAJLE.
Totalno izbačen iz koloseka i mimo uobičajene informisanosti o svemu što se dešava oko mene, tako sam nekako omašio i bilborde da su neverovatne Novosađanke u Umagu.
Uobičajeni večernju šetnju do plaže na cigaretu pred spavanje, iznenada je totalno poremetio poznat zvuk njih još neverovatnih četiri.
Skoro pa trčeći, za laktove nisam mario, a ni svoj nisam štedeo (ups, oprostite, izvinite...) nacrtao sam se u prvim redovima.
Ništa nije bilo bitno, ni otrcana potkošulja ni raspale pantalonice, ni razbarušena kosa - frajla nije smela da sedi sama.
Kao i prvi put u onom malom zagušljivom klubu pored bivše kanadske ambasade u Beogradu, ushićeno sam ih slušao - čarolija je opet bila tu. Vetrić sa mora činio ju je samo još lepšom, a one su pevale i osmehu nije bilo kraja.
“Miruj srce, ne tuci tako ludo”, ali džaba ono je tuklo sve lude a noge same igrale. Nije bilo umesno, ali baš me briga, THE FRAJLE su tu, a ja sam ovde sada i nisam bio sam, bila je tu pregršt ruža sa Dunava...
Hvala Vam za ovu noć i za sve one što slede.
Vidimo se s jeseni, negde pored Dunava ili Save...
Iako celo leto na moru jednoj kopnenoj životinji, deluje magično i čarobno isto tako ta medalja ima i onu drugu stranu.
Ipak, da ta druga strana ne bi svojim “sjajem” slučajno pokavarila opšti utisak pojavile su se THE FRAJLE.
Totalno izbačen iz koloseka i mimo uobičajene informisanosti o svemu što se dešava oko mene, tako sam nekako omašio i bilborde da su neverovatne Novosađanke u Umagu.
Uobičajeni večernju šetnju do plaže na cigaretu pred spavanje, iznenada je totalno poremetio poznat zvuk njih još neverovatnih četiri.
Skoro pa trčeći, za laktove nisam mario, a ni svoj nisam štedeo (ups, oprostite, izvinite...) nacrtao sam se u prvim redovima.
Ništa nije bilo bitno, ni otrcana potkošulja ni raspale pantalonice, ni razbarušena kosa - frajla nije smela da sedi sama.
Kao i prvi put u onom malom zagušljivom klubu pored bivše kanadske ambasade u Beogradu, ushićeno sam ih slušao - čarolija je opet bila tu. Vetrić sa mora činio ju je samo još lepšom, a one su pevale i osmehu nije bilo kraja.
“Miruj srce, ne tuci tako ludo”, ali džaba ono je tuklo sve lude a noge same igrale. Nije bilo umesno, ali baš me briga, THE FRAJLE su tu, a ja sam ovde sada i nisam bio sam, bila je tu pregršt ruža sa Dunava...
Hvala Vam za ovu noć i za sve one što slede.
Vidimo se s jeseni, negde pored Dunava ili Save...
Comments
Post a Comment