OneLastKiss

Kao i sve u mom životu, tako sam igrom slučaja završio i u Umagu kao, popularno rečeno - sezonac. Iako celo leto na moru jednoj kopnenoj životinji, deluje magično i čarobno isto tako ta medalja ima i onu drugu stranu. Ipak, da ta druga strana ne bi svojim “sjajem” slučajno pokavarila opšti utisak pojavile su se THE FRAJLE. Totalno izbačen iz koloseka i mimo uobičajene informisanosti o svemu što se dešava oko mene, tako sam nekako omašio i bilborde da su neverovatne Novosađanke u Umagu. Uobičajeni večernju šetnju do plaže na cigaretu pred spavanje, iznenada je totalno poremetio poznat zvuk njih još neverovatnih četiri. Skoro pa trčeći, za laktove nisam mario, a ni svoj nisam štedeo (ups, oprostite, izvinite...) nacrtao sam se u prvim redovima. Ništa nije bilo bitno, ni otrcana potkošulja ni raspale pantalonice, ni razbarušena kosa - frajla nije smela da sedi sama. Kao i prvi put u onom malom zagušljivom klubu pored bivše kanadske ambasade u Beogradu, ushićeno sam ih sluša...

“Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu. Slana voda nije za piće, i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta...” ... “ Ja nisam sposoban da sebe sagledam ni u celini ni u pojedinostima, čak ni trenutno. Po svojoj prirodi ja mogu da volim sebe, kao i ostali (i to ponajčešće i činim) ili da se mrzim (često činim i to), mogu čak i da se klevećem, ali ne mogu i ne umem da se mirno posmatram, da se pravedno i ...