Ovaj krug sam zatvorio, ahaa

Tu na “marginama Beograda”, na kraju Pohorske je sve i počelo početkom novog Milenijuma. Dočekali smo nestrpljivo sa JLo 2000. Tu magičnu Novu godinu nekako zadojeni optimizmom nečeg novog. 

Otisnuo se i ja u svet. Baš tada nekako obreh se, sticajem čudnih okolnosti, prvi put u BeoGradu. 

I tada na “marginama” u Mirijevu, skroz na kraju. 

Ništa me to nije obeshrabrilo jer su se u podsvest duboko urezale očeve priče da je tu sve moguće. 

Kad god je govorio o BeoGradu, to G je voleo nekako svečano da naglasi…

…. Moj Beograd je danas zaista tužan i siv. 

Urezaše mu neotesani nezalečive ožiljke. Osakatiše ga nama pred očima. 

Ni da trepnu. 

Uzeše mu dušu, još malo. 

 

…Nemam više vremena. Deco na vas je red. Vi, koji još imate snage i volje da se izborite za pravednije sutra.

Danas, ja moj krug ovde zatvaram. 

 

Četvrt veka posle opet na “marginama” Beograda. Gledamo se ko izdaleka.

Tamo gore malo uz Dunav nedaleko od Pohorske gde je sve i počelo zvanično, opraštamo se nas dvojica. 

 

Tu, gde Dunav ljubi nebo, sam prve noći pod beogradskim nebom zanoćio. Opet sticajem čudnih okolnosti iz “kruga dvojke” nisam nikako ispadao. 

Prosto sam jednom samo otišao. Imao sam nameru da se vratim, ali ne mogu više da gledam kako nestaje, kako ga čerupaju primitivci, kite neugledni, kače mu ordenje nedostojni: 

“Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio

Ovaj krug sam razbio, u vetar rasuo”.

Jer, slaće mi On Dunavom ruže vetrova sve gore da kraja Jadrana. 

Svaki dan. 

Obećao je.

“Ne rastajemo se”, kaže, “to nam se samo tela razdvajaju, jednom spojene duše večnost čuva”.