NEmam više vreMenA

Nemam više vremena

Desanka Maksimović je davno, veoma davno napisala zbirku pesama "Nemam više vremena". 
Iako je nastala tokom pesnikinjinih borbi sa sobom i društvenim sistemom u kojem je živela šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na Balkanu. 

Decenije su proletele, a mnogo toga suštinski se nije promenilo, samo što sada svako ima svoju državu, a u svakoj je kultura na najnižim granama. 
Umetnike više niko kao da i ne čuje, od njih svi okrečemo glavu, u galerije i muzrjr (ako rade) niko iz radoznalosti ne zalazi... Ogrezli smo u želji za neznanjem.

Oduvek sam voleo poeziju Desanke Maksimović, a nesvesno sam odlučio da baš ona i simbolično obeleži kraj detinjstvu, bezbrižnom vremenu..., kada sam njenu zbirku "Tražim pomilovanje" izabrao za svoj maturski rad. Seleći se iz sela u gradić iz gradića u grad iz države u državu negde usput izgubih rad. Ali se i danas sećam poslednje rečenice.

Ja za ovde nemam više vremena, poslednja zrnca peska cure kroz peščani sat, vreme je da se krene, a "pored puta stabla vita, šiblja, žita, lete, lete".

                                                                                               NEMAM VIŠE VREMENA

                                                                                                        za duge rečenice,

nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

I Don’t Have Any More Time

I don’t have any more time for long sentences,
I have no time for negotiations,
I type messages like telegrams,
I don’t have time to ignite flame,
now I bury handfuls of dying fire.
I don’t have any more time for pilgrimage,
the path to estuary is suddenly getting shorter,
I have no time to look back and return,
I don’t have any more time for trifles,

Now is time to think about eternal and unembraceable.
I have no time to think on crossroads,
I can arrive only somewhere close.
I don’t have time to study anything,
now I don’t have time for analysis,
for me water is just water
as if I had drank it from a well;
I have no time to split the sky into pieces,
I see it as children see it.
I don’t have any more time for foreign gods,
I haven’t even got to know mine well.
I have no time to adopt new commandments,
the old ten are already too much for me.
I don’t have any more time to join
those that are proving the truth.
I have no time to fight against chasers.
I have no time to dream, to walk slowly.

Desanka Maksimović (1898 - 1993) je bila srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme objavila je 1920. godine.

Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva i poletna i mladalačka i ozbiljna i osećajna...