“Slučajni” susret

Bez obzira koliko sve oko mene bilo, najblaže rečeno, sivo, nemoguće je sprečiti ono lepo, dobro, iskreno, nadasve ljudsko da prodre koroz svu tu prljavštinu, tminu, mulj i nadvlada primitivizam, nemoral, bezobrazluk, neljude.

Baš jedan takav, sasvim neočekivan i preko potreban susret se desio. Nemoguće je bilo zaustaviti nalet te divne energije.

Samo čovek bez morala, kome je bezobrazluk ogledalo duše, mogao bi da bez imalo obzira zamraci te divne raznobolne kristale koji su zalepršali kroz svetlost aerodromskih neonki.
Srećom, takve osobe nije bilo u blizini.

Zveckanje kristala odzvanjalo je prostranim hodnikom. Nije ga ometala ni vreva svakojakog sveta.

Ljubinka Šiba Fimac mi se smešila.
Smešio se sam se i ja njoj.
Zašto?
Isti se prepoznaju. I u milion.
Lepota je uvek skrivena u tišini neizgovorenih reči. Nije bilo potrebe oznaniti ih - kristali su se ogledali jedni u drugima.

Ono sivilo sa početka?!
Nema ga više.

Proleće je, april u Beogradu, moj mesec, svuda cveta cveće.
U jalovu zemlju, džaba je saditi ga. I ako u istoj nešto iznikne, bolje je ne zalivati ga. Saglasan bi sa ovim bio i Če, kojem je i Šiba posvetila celu izložbu.