Sve bi bilo previše magicno da đavo nije umešao svoje prste.
Ipak, Barselona je, sada zvanično pred celim svetom se zavetujem, grad u kojem ću jednom živeti.
Ima sve što želim da ima grad u kojem će biti i moj dom. Samo na đavola moracu malo bolje da motrim. Mada, bez njegovog prisustva bilo bi previše idealno.
Noge kao da znaju kuda treba da idu, samouvereno su koracale plocnicima stajuci na stope Gaudijevih, Pikasovih, Dalijevih... stopala. Satima su ih pratile i nisu osećale težinu tela koje na sebi nose.
Mora da je nije bilo u redu nešto sa silom zemljine teže... Možda ju je prodrmala Madonna sa Mon žuika. La isla bonita u Barseloni sa 30ak hiljada Katalonaca (Španaca) u ekstazi - ko razume shvatiće. :)(:
A onaj đavo je često skriven iza nevinašca, a ja očigledno naivni magarac. Vratiću se ja po moj iPhone, ali tada ću i da ostanem, srešćemo se mi opet - zapamtio sam mu to nevino nasmejano lice!
I razumem Katalonce zašto žele nezavisnost i zaista je prelepo videti nacionalni ponos svugde. Rado će pričati o slavnoj istoriji, razvoju kulture, umetnosti... Mogli bismo, sama kada bi se malo potrudili i mi Srbi da konačno shvatimo šta je nacionalni ponos a šta šovinizam. Kada bih u Beogradu na terasama video srpske zastave, moram priznati da mi to ne bi slutilo na dobro, dok u Barseloni obavijenoj katalonskim osečao sam se u potpunosti slobodno, kao milioni (nisam siguran da li se kaže -barselonac/a/i?! nisam čkolovala od vremena :)) i turista.
Tamo je nacionalni bunt iskazan i kroz umetnost i kroz proteste ispred zgrada sa kojih vijore zastave Španije. Tek nekoliko policajaca, govornici ne urlaju...
Comments
Post a Comment