OneLastKiss

Da me neko pita ja bih rekao: DA!  Sve je lepo i jednostavno rešeno , koristeći postojeću infrastrukturu ...

Ja BiH, dodao još neke balkanske zemlje, ali u pismima iz Arabije, srbistan je primer, pa da krenemo redom: Sanduče za pisma je OVDE ! DA TAMO NEGDE POSTOJE LJUDI KOJI SU ZAISTA SREĆNI, NE MORAJU DA GLUME DA JESU Da tamo negde postoje ljudi koji su nasmejani, i to ne lažno Da tamo negde postoje ljudi koji ne dižu kredit da bi otišli na godišnji odmor Da tamo negde postoje ljudi koji lepo žive od sopstvene plate Da tamo negde postoje ljudi koji platu dobijaju redovno svaki mesec, na tačan datum Da tamo negde postoje ljudi koji ti pomognu (iako ih ne poznaješ čitav život) bez očekivanja da im uslugu vratiš Da tamo negde postoje ljudi koje ne govore ono što ne misle Da tamo negde postoje ljudi koji nemaju prikrivene namere Da tamo negde postoji država koja ceni to što im doprinosiš svojim radom, i zaštiti te zakonom kao radnika Da tamo negde postoji država koja će ti lako i jednostavno pomoći da pokreneš svoj biznis, jer to i njima ide u korist Da tamo ...

Nisam od onih što svračaju u kladionice, što čupaju kosu dok im tiket pada, što pozajmljuju da bi se opet kladili... Ipak, fenomen sportskih kladionica u društvu punom nemaštine mi je nekako i dalje enigma, ili možda i nije. Naime, već dugo, dok prolazim pored, "hvala nebesima ima ih na svakom čošku", kladionica, usporim i pažljivo osmotrim posetioce. Najčešće su to usamljeni mladići i sredovečna "gospoda". Dok ovi prvi nervozno gledaju na njih 22 kako jure za jednom loptom, ovi drugi su tu sa ortacima. Ako ih i oslušnem, priča se svodi na keca i iks i po koju dvojku. Dvojka su i onako svi, a kladionica je očigledno mesto za osobenjake da si nađu ortake za godine koje dolaze.  Bar ja to tako vidim, a i oni na koje sam upućen a iste posećuju svakodnevno moju tezu i dokazuju.

Baš tako, sa velikim D Frajle :) ili ti magične Vojvođanke koje me svaki put podsete da je život lep i snovi se ostvaruju samo ih se čvrsto držimo. A naše, praviću se sada važan, poznanstvo seže još u vreme kada je vesela četvorka "Ich liebe dich" svirala samo "nama odabranima". I pre nego sam ih prvi put slušao, znao sam sveo manirima učenim sa bečkog dvora, raskošnim balovima na kojima se igrao valcer. Koji? Kako koji, pa bečki! Bio je letnji dan, sparan kako samo u Beogradu, zagrljenom Savom i Dunavom, ume da bude. Ipak,doteran kao da idem na bečki bal, zaputio sam se ka malenom klubu iza Kanadske amabasade (u kojoj i nema ambasadora...) da slušam The Frajle premijerno u Beogradu. Odmah na ulazu, od Frajli sam na poklon dobio litar sreće. Točilo se tu noć mnogo, ali isto tako i pilo i nazdravljalo čistom srećom. Danas, The Frajle su među najboljim muzičarima na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Klinci im se dive jer one jesu pravi uzori, pravi i...

Ni sneg se nije udostojio da pošteno bar nedelju dana sakrije svu prljavštinu sa ulica, prekrije đubre pored puta...  Varošica na ušću Save i Dunava, preživela je 115 ratova i 44 razaranja i umesto da sada kada je metropola , služi za ponos, sluga je nekim novim, "urbanim" varošanima.  Ponose se šundom i kičom i nebrigom o gradu u koji se sa Cecom zaklinju . Samohrana majko nacije, budi malo i za primer pa objasni varošanima da cvetak zanovetak raste samo iz zelene trave. Tamo gde su kese i raznorazni otpad ne raste cveće. Zar nam svima ne bi bilo lepše da vozeći se u busu broj 72 od Aerodroma Nikola Tesla do mesta koje zovemo kuća, dom (...) dobrodošlicu umesto đubra rasutog pred puta požele zeleni brežuljci, cvetni parkovi...  Kažu, nekada je i bilo tako, ili su bar tome samo težili i od težnje se izgleda umorili, a sa umorom i elementarnu kulturu zaboravili. Zar vam nije bitno kakvu decu imate? Zar vam nije važno da izrastu u dobre ljude, sa osnovnom kulturo...

Bila naša ili "stranjska" ali čaršija je svugde ista, a teorije zavera omiljena im hrana. Mereno sekundama, Madonin pad na dodeli Brit nagrada protumačen je kao namera kraljice popa da "ukrade šou" (?!) iako je umalo razbila glavu. Samo nedelju dana posle, sedim sa društvom i gledam svečano otvaranje beogradskog filmskog festivala FEST i samo što sam hteo da kažem, samo da zvezda događaja, veličanstvena Milena Draviš ne prođe kao Madonna (zbog haljine koju je nosila) ona - BUM, TRAS, BAM... Kao i slavna joj, skoro pa vršnjakinja, Milena se brzo sabrala i vratila na scenu: "I ja sam se dočekala kao Madonna". Publika je odahnula i prasnula u smeh, a zbunjena glumica je nastavila slavljenički govor... Nekada cenjeni i ugledni festival, proteklih godina se srozao na trećerazredni filmski festival, a ove godine organizatori pokušavaju da mu vrate stari sjaj i prvi put je i takmičarski, a i simbol Beograda, Pobednik, dodeljuje se kao priznanje...

U "zemlji čuda", "bašti Evrope" sve što se ne uklapa u uobičajene norme ponašanja nailazi na javnu osudu. U komunističko vreme grafita skoro da nije ni bilo, a ko se usudio da javno, makar krišom i na zidu kaže šta misli, surovo je kažnjavan. Decenijama posle, sloboda izražavanja načelno postoji, ali su grafiti umetnici i dalje na ivici zakona i još uvek krišom stvaraju neverovatna umetnička dela ili bolje rečeno prekrivaju prljavštonu i sivilo učmalih srpskih gradova šarenilom. Ova priča ne bi imala smisla da u njenom epicentru nije jedan mladi Nišlija kojeg ni urođeno smanjene podlaktice ne sprečavaju da sada već širom Srbije sa zidova prenosi svetle poruke, opominje, upozorava... Fanovi su mu rasuti po celom svetu, a istomišljenici u internacionalnoj umetničkoj grupi "XQZ" sa kojom deli svoju kretivnu energiju i zajedno stvara nova dela. " Ja svaki dan vredno radim i trudim se da mi život bude bolji i kvalitetniji... Šta ti radiš od...