OneLastKiss

…tako satima nepomično bez i jednog osećanja u telu da buljim u jednu tačku. Trepcem, dišem ravnomerno, ali ništa.   Duboko negde na dnu bića znam da neumitno prolaze trenutku mog života. Odlaze u nepovrat. Ne žalim. Možda sam baš ovo i hteo.  Tako nemo bez ijednog uzdaha buljim sada, drugi deo sati u drugu tačku. Ovaj put fokusiram levo oko sove okačene na zid.    Pažljivo su niti pletene oko čavlića zakucanih u dasku i namernim spletom se uplele u oblik ptice.  Gledamo se - ponekad joj u sebi, tiho huknem.  Ćutimo. Satima. Zaspim.  Retko sanjam, nikad ne pamtim snove. Valjda će oni jednom da me se sete. Zajedno smo se sanjali, zar ne?!