Na brdovitom Balkanu u zemlji seljaka (e moja Deso, sreća pa i ovo ne dožive) živeli su džin i patka. Džin u to vreme u ovoj zemlji seljaka (ne ljudi koji žive na selu) je bio kralj.
Svi su živeli kako je on želeo.
Ponekad, kada mu je dosadno, a često mu je bilo, voleo je da se igra sa svojim podanicima. Smišljao je razne igrice, voleo je kada u njima učestvuju skoro svi ili prosto rečeno svi koji se tu zateknu, ponekad i oni što se razbežaše u druga kraljevstva - uplašeni da bi im njegov lik bio noćna mora - nije ni on voleo njih. Mada je umeo da malo zacvili kada mu zafale da bi zadao pobedonosni udarac... (mada su i tada bili izvor zaraza koje donose sa sobom)
Ono što zaista nije voleo - nije voleo da gubi niti je to smelo i da se pomisli. Noću pre spavanja pogledao bi se triput u ogledalo i sebi u lice rekao: Nepobedivi! Nepobedivi! Nepobedivi! Ujutro bi ponovio molitvu...
On je uvek i u svemu bio najbolji. I to mu je dosadilo i tako krene da luta po svom carstvu ne bi li našao neku zabavu. Niko nije smeo ništa da upita, izuzev ako on to od njega nije tražio. I tako, jednog dana kada bio negde tamo u svojoj zemlji seljaka i tako gegajuci se s noge na nogu pored reke, prostranom poljanom, sunce mu išlo pravo u oči i ništa nije video. Umalo da stane na jednog podanika, palac mu je već bio na glavi ovoj jadnika koji je zurio da izgovori poslednju molitvu. Video je on njega još kada je zakoračio na poljanu.
Podanik, tresuci se u tri broja većim dedinim pantalonama podnosio je izveštaj.
Počeo je kako im treba ovo, treba ono. Džin je spustio svoje teško dupe na zemlju, nije ga više slušao, uživao je u pogledu na svoje prelepo carstvo.
...tamo pored one velelepne vile ima neka beda koja nije ni čula za Vaše visočanstvo. Skočio je kao onomad kada je iz radoznalosti liznuo osinjak.
Nije mogao da veruje. Odmah se uputio tamo!
E tu počinje priča o patki na koju je odmah oko bacio. Ona još beše mlada ali veoma vešta. Bednici koji, za njega u njegovom carstvu! nisu čuli, za patku su i od svojih usta odvajali. Baš kada je grunuo na kapiju, pogrbljena žena je patki davala pola krompira koji je sebi za ručak skuvala. Kada ga je ugledala, poskočila je sa stolice, tanjir je zveknuo! Patka je vešto u razrogračen kljun uhvatila i drugu polovinu krompira i pojurila ka svojoj rupi.
Priča o patki/ci
Patka je živela u svom začaranom carstvu koje ni Džina nije zanimalo. Ni nju nije bilo briga za svet oko nje. Bezbrizno je rasla i u bari skriveno duboko u žbunju prostranog vrta ispred raskošne vile. Volela je tako satima da se gosti glistama, žabama, stonogama i svime što se micalo. Uživala bi tako po ceo dan, a onda u predvečerje bi zavirila u komšijsko sirotinjsko dvorište. Oči bi svaki put razrogacila jer desert se upravo servira, videla je i kako se puši od toplote. Bila je to gomila čarobnih toplih kugli boje čokolade, rasutih na sred sirotinjskog travnjaka.
Vešto je provukla kljun kroz rupicu na ogradi, glava je lako prošla, ali podebela guzica je zapela. Ograda je cvilela, patka nije odustajala, ona je imala svoj cilj. Oči su već grabile trećinu travnjaka. Desert se hladi brzo. Skoro pa će prestati da se puši.
Mirisao je sve manje. Ograda je popustila. Guzica je preletela preko glave - jednom, pa još jednom a onda polukolut.
Prestala je da grakće, stresla perje, raširila krila, otvorila kljun i potrčala najbrže što može.
Kljun je zaronio u toplu kuglu, nije žvakala, kugle su se nizale niz grlo.
Priča o sirotinji iz komšiluka, u čiji život je patka svaki dan virila.
Bila je to skromna prosečna porodica, kraj s krajem nije ni spajala ali je živela i bili su srećni svaki put kada su zajedno. Čak je i magarac veselo njakao i usput đubrio dvorište čarobnim kuglama bežeći od lude patke koja mu se plela pod noge.
Ni ne sluteći da će je upravo ta njena rupa u ogradi jednog dana učiniti posebnom, slavnom, prvom, jedinom, najboljom, ona kojoj se dive (...) patka je vireći kroz nju uočila sve slabosti prostodušne sirotinje.
Svako jutro bi sebi zadala zadatak šta će im danas biti u tanjiru.
Luk, krompir, malo ‘leba. Meso? Hm, možda komadićak, za decu...
Kva, kva, kva, veselo je mrdala guzom niz prostrani travnjak ka svojoj bari. Ponekad bi se do bare bućnula i u bazenu, ali to samo ako dolaze gosti popodne ili o velikim crkvenim praznicima tada bi se bućnula i u povratku, ali bi joj uvek posle nedostajao miris čarobnih kugli.
Pratiće je posle kroz ceo život.
Jednom kada je već bila sa džinom na prestolu i bila mu savršena senka, jednom kasno uveče, bilo je to negde oko 00:23, zazvonio joj je njen “DžiPatkaPhone” (koji je zajedno sa džinom izumela i svi u kraljevstvu su morali da ga imaju) pitao ju je:
Muči me znaš jedno pitanje. Obišao sam celo kraljevstvo, svaku čuku znam, svakog podanika u glavu skoro, a ima ih tačno između 5.5 i 6.5 miliona. (koliko kada zatreba, slučajna primedba autora)
I gde god sam osetio tvoj parfem znao sam da i mene vole jer i ja koristim isti samo malo muževniji. Znaš u mom kraju su konje koristili za izvlačenje klada sa nepristupačnog terena dole po gudurama prokletija (ne planine, ako je neko pomislio), baš sam to voleo. Uzdahnuo joj je u slušalicu setno.
Patka je graknula, raširila kljun najviše što može, umalo ostala bez daha.
Graknula je: Jesam li ti pričala o magarcu onih bednika iz komšiluka koji su prvi glasali za mene?
Tu priči nije kraj.
O mirisnim gozbama rado su pričali i tako srećni, punih stomaka, pokušaše da žive do kraja života. Ali, ne lezi vraže, seljani odbiše da igraju igru, seljaci su se i dalje klanjali caru. Njemu to nije bilo dovoljno. Hteo je sve, hteo je samo za sebe, u stvari ne, delio je sa dvorskim ludama koje su za njega obavljale sve. Ponekad mu i na ramenu plakale, šapicama se o glavu tukle od sreće kada bi on opet pobedio. Više nije pobeđivao druge, odavno je to prevazišao. Sada pobeđuje samo sebe i po nekoliko puta dnevno.
Ali, sve ima svoj kraj. A ovoj basni je sada definitivno došao.
Patka je od/uvek i bila patka.
Bilo je to jednom u zemlji seljaka.... ili što bi Đole B. rekao - zemlji nekih novih klinaca!
Comments
Post a Comment