One Last Kiss

U želji da meni vaoma dragom Francuzu malo bolje približim Balkan krenuh u najveću i kažu najbolju izdavačku i šta još ne , kuću u kultnom SKC. Dok sam ulazio u knjižaru iz nje je odzvanjala muzika ne baš dobro uštimovanog benda i žamor usplahirene mase zbog besplatnog popodnevnog koktela na promociji još jednog letnjeg hita neke od naših spisateljica. Ignorišem gužvu u zadnjem delu zdanja u kojem su svoja prva dela osmislili i javnosti predstavili neki od naših najcenjenijih umetnika, onih pravih pisaca, muzičara... Prvo je bilo neophodno vešto odigrati mačku među rafovima knjiga u lovu na nekog od službenika. "Dobar dan, imate li 'Na Drini ćupriju', na francuskom?" Prvo zbunjen pogled, a onda i bez bar preko k... ćao: "Pitaj koleginicu" . Naravno da je uperio prstom , ka ženi okrenutoj leđima ka nama i oslonjenoj na zid tik pored ulaza na promociju gde je sada uveliko trajala žurka. Spisateljica sva uzbuđena zabacuje ...

Potrazi je došao kraj i to tako što mi je link stigao na Facebook. Hvala gospodinu Draganu što je poslao link još pre godinu dana, stidim se ali moram da priznam, ponekad zaboravim da proverim neku "poštansku sandučad" pooooodugo. Francuski prevod možda i najznačajnijeg književnog dela na Balkanu dotupan je u stvari celom svetu, samo ga nije baš lako naći...Bar meni nije bilo. "Na Drini ćuprija" na francuskom, nalazi se u onLine knjižari i stiže na kućnu adresu besplatno!

Nakon što je pobedio u ličnom, vreme je bilo svakako da rijaliti Survivor promeni voditelja.  Kao što sam davno pisao da do tada javnosti nepoznati naš glumac u Igri prestola, domaćim medijima kao da to nije dovoljno da ga vinu u zvezde.  Svaki korak mu saplitan, slobodna misao osuđivana… doveden do ivice egzistencije u svakom smislu.  Nije se dao Ammar. Neverovatna odluka na koju je bio primoran dovela je do ponovnog angažmana u glumi. Uglavnom ili ti skoro pa posve - preko grane. Odosmo svi… Evo ga sada u ulozi voditelja Survivora .  Da ponovim: BRAVO AMMARE !

Neprikosnovena ikona pop kulture, bastion još ono malo umetnosti u muzici sto je ostalo na Balkanu, samo je još jednom potvrdila da je bezvremena.   Godinama unazad Josipa i ja imamo ne/slučajne susrete. Prvi se desio davno, pocetkom ovog Mileni/ja/uma u Banja Luci. Razmenili smo i koju reč. Ja, tada mladi novinar spreman za intervju, pun pitanja, želje da napiše najbolji intervju ikada. Pred Josipom zanemeo. Neće reči preko jezika, usta suva, otvorena…   Josipa se blago smeška, tiho kaže: “Recite…”. Ja pokušavam, proškrgućem: “Kako ste?” …. Svaki naš naredni susret diljem Brdovitog Balkana pa sve preko Petrovaradiske tvrđeve zagrljene Dunavom priljubljenim u rana jutra uz nebo…    U poslednje vreme srećemo se i bez reči razgovaramo tamo gore i lepoj nam Istri. Sasvim “slučajno” ali Istra postaje i moj dom.  Polako se u sećanja seli gde Dunav ljubi nebo.   A baš tamo, u ova tmurna vremena, pumpala je Josipa - čistu - neokaljanu - nevinu - ljubav, skoro...

Ma ovaj svet je poludeo, skroz.  Žena koja je sve rekorde u šoubiznisu odavno oborila, sada kažu, juri da stigne neke skorojevićke, cičeće lutke na naduvavanje i njihove banalne instant brejkove u svet muzike.  Isto tako Nole, kojem odavno već nema ravnog u tenisu , kažu juri neke klince i neke njihove uspehčiće…  Dokle više sa omalovažavanjima ljudi koji su pravi uzori deci širom planete.  Sami su svojim trudom, radom, talentom očarali svet. Cine ga lepšim i boljim mestom za život. Pravednijim, humanijim. Ali ne ne, njih treba dehumanizovati .  Kako god, džaba ima! Novak Đoković nastavlja da ruši rekorde i da i dalje igra najbolji tenis na planeti. Kralj je odavno na tronu, nije i neće skoro bilo ko uspeti da svrgne. Prinčevi nešto brzo abdiciraju. Kralj je nametnuo tempo koji malo ko može da prati. Slava kralju!  Isto je i sa kraljicom popa koja je odavno “pokopala” princeze. Naslednica bez. Kraljica zauvek. Dugo nam još poživela kraljice ! Zašto para...

Na pragu veka koji je doneo najveća stradanja Srba, 09. oktobra 1892. godine u selu Dolac pored Travnika,  rođen je Ivo Andrić. Majka je tu bila u poseti rodbini, a Ivo je "požurio" da nas zaduži. "Čovek negde mora da se rodi", odgovarao je Ivo Andrić kada bi ga pitali odakle je.  Nije se stideo porekla, naprotiv, samo što ono čoveka obeleži mimo njegove volje... U nosu ostanu mirisi, oči svuda traže onu lepotu sunačanih dana kada usta nisu umela još ni da sriču prve reči... "Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: BITI ČOVEK ." Ponosim se time što smo zemljaci, što nam je reč svetinja .  Na žalost u srpskim medijima Ivin rođend...

 Da ne budem prost penis, ili ti ponos.  Ja sada ovde ne bih prepričavao metode merenja i na koji način su to izdračunali, ali britanski mediji su napravili svetsku mapu.  Bosanci i Hercegovci, Slovenci i Crkogorci izgleda nisu učestvovali ali svi mi drugi jesmo i nismo loši. Bogami i mi ga za ponos imamo i skoro da smo u svetskom proseku.  Veličine su izražene u inčima, jer Britanci. Mada, kada su u pitanju “njegove” mere onda tu ima malo nepoznanica. Češće pustih želja (nikad ga nisam merio). Ni Grci se nisu proslavili, kao ni Albanci, dok su Mađari i Rumuni i onako su uvek i bili van balkanske konkurencije. …Balkane, Balkane, balkane (namerno malo b) moj Budi mi silan I dobro mi stoj…

Nema potrebe za pojašnjenjem naslova.  Neverovatno je koliko je neverovatno da bi Zla Neman iz Bele pećine najradije, samo da može od Nevaljalog Zeca napravila paprikaš ili ga “manje strašno” proterala…. Neverovatno je i zdravom razumu i dalje  neshvatljivo da upravo to živimo. Izvrnuto sve naopačke . Tramp protiv Zeca i ne samo da ima nešto protiv već i preti i ko zna šta još iza kulisa radi sa svojom propagandnom naci mašinerijom. Da naci belačkom čistom američkom šta god. Naci. Bravo za Bad Bunny, bravo za Lady Gaga! No šta ono Riki Martin uradi gsa licem ?!  Ne prepoznah ga. Zašto sve pvo tako podseća na ovo naše?! Ina Riki je tu (Česo J. sa dragim mu javno o svemu… posebna priča, ako stignem).  

Zapadna kapija Beograda, od svoje izgradnje nekako je bila pomalo sakrivena od javnosti. Sa Geneks kule, gore iz restorana pruža se neverovatan 360 pogled na Beograd. Nikad nije ni bio otvoren za javnost... Zašto, danas kada su kelneri pauci, a gosti bubašvabe, ne može ni čuvar da se podmiti da se neko popne i vidi Beograd odozgo? Ko i zašto nam to brani? Čuvar kaže to mu je posao: "Šta ti misliš zašto sam ja ovde?! Nema ulaska bez najave". "Kome treba da se najavim? Gde?" "Ajde izlazi napolje", pomalo uplašeno je podviknuo... Kula nekada u svetu uspešne kompanije Geneks, prve čarter avio kompanije u SFRJ, a od raspada Jugoslavije se raspada. Hiljade kvadratnih metara poslovnog prostora, sa pogledom na Aerodrom Nikola Tesla, restoran na vrhu sa vidikovcem, nekada se i rotirao, zjapi prazno?! Šta nije u redu? Ko je ovde lud? Kada već rasvetom tri meseca pre Nove godine privlačimo turiste u Beograd (?!), zašto nam nije dozvoljeno da im ga pokažemo sa Genek...

Zajedničke tekovine na kojima nam počivaju pismo, jezik, kultura i izgubljeni identiteti kojima se danas vešto igraju političari država nastalih raspadom SFRJ (izuzev Slovenije - ona i nije geografski na Balkanu, iako je većina stanovništva Balkanskog porekla) takođe su isti. Niko nije sasvim siguran ko je i od koga je potekao, a i kome je šta dužan da opravda... Nema razlike, isto nas gaze.  Zato od Vardara pa do Pirana jedino čime se vešto i dalje igraju oni gore koje je navodno narod svojom voljom izabrao - nacionalno pitanje.  Kada kao nekada Peđa D’Boy ili Lepa Brena a danas ja - Jugosloven/ka, krenem na turneju od Vardara pa do Triglava, od Đevđelije pa do Jadrana, nekako beda neka svuda se uvukla. Smeće po gradovima, a ni po lepim zelenim selima, više niko ne čisti.  Vardarom odavno riba ne pliva, isto ko ni u Savi ili Dunavu kod Beograda pa na dalje. Nije zdravo ni u punoj ronilačkoj opremi plivati. Ništa bolji nije ni Vrbas u nekad zelenoj Banja Luci, Sava u Zagr...

U želji da meni vaoma dragom Francuzu malo bolje približim Balkan krenuh u najveću i kažu najbolju izdavačku i šta još ne , kuću u kultnom SKC. Dok sam ulazio u knjižaru iz nje je odzvanjala muzika ne baš dobro uštimovanog benda i žamor usplahirene mase zbog besplatnog popodnevnog koktela na promociji još jednog letnjeg hita neke od naših spisateljica. Ignorišem gužvu u zadnjem delu zdanja u kojem su svoja prva dela osmislili i javnosti predstavili neki od naših najcenjenijih umetnika, onih pravih pisaca, muzičara... Prvo je bilo neophodno vešto odigrati mačku među rafovima knjiga u lovu na nekog od službenika. "Dobar dan, imate li 'Na Drini ćupriju', na francuskom?" Prvo zbunjen pogled, a onda i bez bar preko k... ćao: "Pitaj koleginicu" . Naravno da je uperio prstom , ka ženi okrenutoj leđima ka nama i oslonjenoj na zid tik pored ulaza na promociju gde je sada uveliko trajala žurka. Spisateljica sva uzbuđena zabacuje ...

Potrazi je došao kraj i to tako što mi je link stigao na Facebook. Hvala gospodinu Draganu što je poslao link još pre godinu dana, stidim se ali moram da priznam, ponekad zaboravim da proverim neku "poštansku sandučad" pooooodugo. Francuski prevod možda i najznačajnijeg književnog dela na Balkanu dotupan je u stvari celom svetu, samo ga nije baš lako naći...Bar meni nije bilo. "Na Drini ćuprija" na francuskom, nalazi se u onLine knjižari i stiže na kućnu adresu besplatno!

... "Počinju kiše. Beskrajne suze vezane nitima za niske oblake. Zavesa jeseni. Bolje se spava uz šuštanje te zavese. Znaš da neko drugi lije suze. Nebo. Čuva tvoje suze za vedrije dane" , piše Žarko Laušević odmah na početku " Druge knjige " o jednom svom jesenjem danu u zatvoru, a sve nekako podseća na ovaj današnji u Beogradu. Nanizani biseri tiho lupkaju u lim na prozorskom oknu i remete tišinu koja se na mahove čuje samo ovim "svetim danom" u srpskoj prestonici. Idealno vreme za čitanje "Zločina i kazne" modernog doba iz pera Žarka Lauševića . Kao glumcu, splet životnih okolnosti je skresao krila, a mediji su se utrkivali ko će ga više razepeti u borbi za naklonost čitalačke publike koja je sve brže klizila u provaliju primitivizma. U pohodu na isti vratio se Žarko kao pisac. Šta i kako su novine pisale i Žarku se urezalo u sećanje, a meni ono sa nacionalnih televizija, kako srpskih tako i hrvatskih, koje su to što je on uradio pr...

Na pragu veka koji je doneo najveća stradanja Srba, 09. oktobra 1892. godine u selu Dolac pored Travnika,  rođen je Ivo Andrić. Majka je tu bila u poseti rodbini, a Ivo je "požurio" da nas zaduži. "Čovek negde mora da se rodi", odgovarao je Ivo Andrić kada bi ga pitali odakle je.  Nije se stideo porekla, naprotiv, samo što ono čoveka obeleži mimo njegove volje... U nosu ostanu mirisi, oči svuda traže onu lepotu sunačanih dana kada usta nisu umela još ni da sriču prve reči... "Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: BITI ČOVEK ." Ponosim se time što smo zemljaci, što nam je reč svetinja .  Na žalost u srpskim medijima Ivin rođend...

- Mladići, Orlići su osvojili! - AAaaaaaHAaaaaaaaa, onda ima smisla (i Dara od Rado(da)jka... Retki su trenuci kada se Srbi slože, a ovog jutra i na ulici i u prevozu i na selu i u senu i svuda po svetu. Desilo se nečuveno, "klinci" kojima se nije baš mnogo verovalo ozarili su obraze naciji, vratili joj bar na trenutak osmeh i radost, a ponajviše davno zaboravljeni i negde jureći za istim izgubljeni nacionalni ponos.  BRAVO MOMCI i srećno vam bilo tamo po belom svetu gde će vas slaviti godinama. Mi, u domovini, sećaćemo vas se večno jer će o vama i u udžbenicima od sada da po koji redak napišu. Heroji koji su ovog jutra naciju podigli iz kreveta i naterali na jutarnje trčanje i urlanje (i u gaćama) ulicama, sokacima, prašnjavim puteljcima, proplancima visoko gore u planinama (na kojima ćemo da letujemo), su:  Boris Radunović, Predrag Rajković, Vanja Milinković-Savić, Zlatko Iličić, Miroslav Bogosavac, Miladin Stevanović, Vukašin Jovanović,...

Zanima me kako neko ko je gledao ovogodišnji Evrosong sada može da bude začuđen što je Ukrajina pobedila. Očigledno je bilo od samog početka, ne zato što je Ukrajina već zato što je to bila jedina drugačija pesma - po svemu . Australija je nezasluženo favorizovana, Rusija sa pravom, samo da su malo bolju pesmu imali uz onakav nastup bili bi neprikosnoveni. Ovako, nakon pobede politikom obojena ukrajinska ili krimska pesma je najbolja . Međutim, još jednom da se ne lažemo ovo je bilo muzički jedno od, da ne kažem najgorih, ali najlošijih izdanja. Na prste jedne ruke mogu se izdvojiti pesme, sve drugo je "bosanski lonac" samo onaj sirotinjski iz devedesetih. Rusija bi opravdanje imala samo u spektakularnom nastupu, ovako pobedio je neko ko se usudio da bude drugačiji. Čini mi se da je poenta ovog festivala upravo to - promocija različitosti i slobode, ali pod plavim plaštom sa zlatnim zvezdicama ta poenta se nekako izvitoperila pod vetrovima sa istoka. Neko će sada r...

Nekako svi mi koji smo rođeni osamdesetih za njima stalno čeznemo, a ona koja ih je punim plućima živela u  nekada velikoj, cenjenoj i slavnoj Jugoslaviji je Marina Perazić. Ona je žena za kojom su uzdisalji muškarci širom Balkana, njene postere držali iznad uzglavlja i pevušili "Program tvog kompjutera" dok su odlazili u carstvo snova. Prohujalo, kažu srećno i bezbrižno vreme je daleko iza nas, a Marina k'o Marina opet je tu sa grupom Denis&Denis i opet će da peva "Program tvog kompjutera". Ne samo da je elektro pop tada bio nešto sasvim novo na ovim prostorima, već je i kompjuter bio bauk. Ali njen zavodljivi glas i isto takav stas nikoga nije ostavljao ravnodušnim.  U vremenu koje je došlo posle tih srećnih i veselih osamdesetih, prve decenije posle Tita i poslednje sa Titom, došle su one za narode Balkana tragične devedesete... Muzika nikome nije bila na pameti, a seks simbol Jugoslavije je zaboravljena kao i zemlja koje više nema... Ipak, uvek na...

Probudio me zvuka telefona: "Halo", jedva sam provukao kroz zube ne otvarajaći oči. Sa druge strane prvo kratka tisina a onda je šapat lupio u mozak, kao čekić u gong:  "Umrla je Amy"... Krevet je poleteo na plafon... "Kako? Kada? Amy?!" "Da, evo svi pišu o tome, još se ne zna..." , nisam više slušao... Da. Zaista je više nema sa nama, sa ove strane tame. Ostavila je neizbrisiv trag svojom jedinstvenom pojavom.  Bila je neko koga sam zaista voleo. Neko za kim i danas iskreno žalim, neko koga ću uvek voleti. SREĆAN TI ROĐENDAN!

Ta 1982. godine, kada se na talasima Radio Beograda prvi put, ni sluteći da je na pragu večnosti, "Mali mrav" pojavio, dirigentu , nije bila baš sada toliko davno, ali opraštam sve jer ova naizgled naivna pesmica koja je obeležila detinjstvo skoro svakog ko je rođen od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa do Jadrana, opet je u modi, a spot i više nego simboličan. Facebook/GlasNeZice Iako je sa prvim godinama ovog veka "Mali mrav" samo virkao iz svog mravinjaka, grupa GlasNeŽice mu je udahnula novi život, pružila mu slamku spasa. Grčevito se uhvatio, a za nju su se samo, Njegoševski rečeno, počele da nadodaju ruke nesuđenih Jugoslovena. Mladiće i devojke još uvek, iako je njihov "Mali mrav" na YouTube portalu za samo 4 dana pregledan više od 100.000 puta , mnogi ne shvataju ozbiljno, ali tako je to uvek sa velikim umetnicima. Možda Ajša opet vrisne, možda i promenimo mesto, ali ta seta za vremenom kada se, bar tako pričaju i ovde lepo živelo, i...

Posle sunovrata beogradskog gay klabinga pre par godina, muzički se stvari polako opet menjaju. U petak 24. juna stiže nam DJ duo Open Mike & Justin Case .   Skoro deceniju uveseljavaju Berlince i postali su institucija na njegovoj klupskoj sceni, delom zahvaljujući Pet Shop Bears , jednoj od najpoznatijih gej disko partija u Berlinu koji se dešava jednom mesečno u Kantini u Berghajnu (da, to je onaj Najbolji svetski klub u koji ne puštaju Britni Spirs jer nije dovoljno cool). Better work b*tch O.o Ovo je prvi put da se dešava u Beogradu u jedinom gay klubu „Pleasure“ , lista zabranjenih ne postoji, ako izuzmemo gore pomenutu. Pet Shop Bears je do sada bio rezervisan samo za Berlin, pa je ovo prava ekskluziva . DJ duo Open Mike & Justin Case ni na Loud & Queer stejdžu na Exitu 2012. Godine nisu menjali koncept stvaranja utiska kućne žurke na kojoj su svi opušteni i nepretenciozni. Teško je bilo i pod vedrim nebom Petrovaradina uz super vesele DJ-e...