Tamo gde zlatno solnce sja, ali kao da ne sija...

Da se mene pita mak bi bio nacionalni simbol, ako Grci opet ne  bi imali nešto protiv... Ovako Makedonija (BJR) sa zlatnim suncem na zastavi kao da je zapela u nekom prošlom vremenu između juga koji danas tvrdi da su im ukrali deo istorije za nacionalni identitet, severa koji isto tvrdi samo za crkvu i kuturu, zapada potpomognutim severo-zapadom koji i oružjem zvecka, istoka sa kojim vekovima ovo područje ne može da nađe spokoj... Skoro pa "Game of Thrones".

Ne mogu da sudim ko je u pravu, ali kako god da okreneš svi koji imaju pasoš na kojem piše Macedonia, izvukli su deblji kraj.

Poslednji balkanski ratovi, jedan od najlepših delova Balkana srećom,  zaobišli su ali su ga zarobili u senci zemlje koja nikad suštinski nije ni postojala. Jugoslovenski mit još uvek živi tu oko Vadara gde neukus u arhitekturi doživljava svoju katarzu, a Aleksandar Makedonski moli sve grčke bogove da ga samo na dan vrate u postojbinu i skokne malo gore do Skopja...

Kako god, Skoplje više i nikad više neće ličiti na sebe. Arhitektonska dela svetskih majstora bukvalno su prekrivena replikama koje su "original" kopije ili samo podsećaju na znamenitosti starog sveta...
Sve je predimenzionirano, sve je iz nikome znanog razloga - grandiozno...
A samo ulicu iza jad i beda svakodnevice u kojoj žive Skopljani koji, kao i svi koji imaju državljanstvo Makedonije, lutaju za nacionalnim identitetom i ističu, najčešće, tuđe simbole čije pravo značenje i poreklo najčešće i ne znaju. Intelektualaca je sve manje, umetnost kao da broji poslednje dane...

Vekovima je ovo područje bilo predmet "trgovanja" između sila koje su pretendovale na tron Balkana. Svaki vojskovođa, tiranin, car, kralj...svako ko je komandovao nekom vojskom ovuda je prolazio, sejao šta mu je bilo po volji, naseljavao, raseljavalo, krstio, nazivao... Pečat je dat na Jalti i Socijalistička Republika Makedonija je rođena. U toj Makedoniji istorija je počinjala sa socijalističkom revolucijom, a kada je SFRJ srušena, narodima Balkana su trebali novi lažni idoli. Tako smo učeni u komuzmu. Vrhovni vođa je bio sve. Nekima je to posle postao Aleksandar, drugima Draža, trećima Ante, pojavio se i džihad... Makedonci su nekako imali i najviše sreće jer je njihov davno vladao... Ostali, kao da su bili žedni krvi. Bilo čije. Ta žeđ i danas kao da zamiriše Balkanom i raširi nozdrve bikova dok kopitom biju o asvalt ko nekad u tvrdu stenu gore po vrletima...

Ohridsko jezero, najstarije prirodno, jedno od najvećih i najlepših na starom kontinentu, kao da se skriva od skoro vekovnog nemara za njegovu neprikosnovenu lepotu. O njegovim obalama niko ne brine, sve što vam ne treba a od plastike je krasi njegove vekovima kopane pećine duboko u stenama ispod grada Ohrida, koji je pod, u najmanju ruku čudnom, UNESCO zaštitom. Nemar je vidljiv svuda, a neukus je dohvatio i vizantijske crkve, nekad Srpske sada Makedonske pravoslavne crkve. Krstove na zvonicima koje su kovali stari majstori zamenili su pleksiglas i neon - samo da sija. Sa druge strane se cakli još jedna najnovija džamija. Takmičenju u džamijama i krstovima, ali i albanskim i makedonskim zastavama nema kraja. Skoro pa svaka kuća, više Albanska, je obeležena zastavom. Ovde je još iz daleka jasno "ko je ko šta je šta"... Podseća na Bosnu, samo tamo je to malo umerenije i nekako sa više zakona i reda. 

Kada izuzmemo te naše balkanske ludorije i kroz Makedonju krenete očima stranca onda sve to deluje nekako egzotično, pomalo čudno, old fashion i često neverovatno. Primer neverovatnoće: Na pedesetak kilometara auto-puta čak četiri naplatne rampe?!

Makedonci - Albanci ili Makedonci, svejedno, ali prema svim gostima su srdačni, susretljivi, uvek  spremni da pomognu. Sve te njihove razmirice su po strani kada su gosti u pitanju. 

U svakom slučaju rado ću se vratiti u Makedoniju, oploviti Ohridsko jezero, svratiti na kafu u gradove sa crveno crnim/zlatnim zastavama i bez ustezanja reći ko sam. Jedino tako ćemo se razumeti i opet biti jedni drugima rado viđeni gosti! Previše je bilo zle krvi, valjda je zaista krajnje vreme da završimo bar auto-puteve započete u doba Tita. Kinezi će nam se svima, valjda u bliskoj budoćnosti smilovati za pruge.

Razmišljanja osamnaestog i ponekad ranog devetnaestog veka ih neće umilostiviti. 

Zato, Balkane moj uz to što si mi silan, krajnje je vreme i da budeš bar malo razuman i u skladu sa vremenom u kojem smo. 

Koračali smo ne tako davno istim korakom sa ostatkom modernog i civilizovanog sveta. Sve prirodne lepote sveta su tu samo kao da su još uvek glave negde tamo u dalekoj slavnoj, pogrešno interpretiranoj prošlosti u traganju za nacionalnim identitetom. 

Da li je to uopšte nekome u civilizovanom svetu bitno?!?!