Na današnji dan, 24. aprila 1814. godine, sasvim spontano, bez nekog velikog plana, iz čiste nužde Srbi se, možda i poslednji put zaista ujediniše. Za vođu izabraše nepismenog, prisprostog, uvek šali sklonog, kneza Miloša Obrenovića.
Miloš izvojeva bojeve i udari temelje onog što danas zovemo savremena srpska država.
Sasvim slučajno (pre bih rekao pažljivo pšlanirano) ta Srbija danas bira ili samo potvcrđuje vlast "vrhovnog nam vođe", onog što tvrdi da nam je spasitelj i da će nas odvesti u jEvropu...
Iako je bio priprost, Miloš je bio vešt u pregovaranju i ono što nije uspeo da dobije na bojnom polju, pregovarenjem je stvorio. Ali, avaj, kao i uvek u istoriji Srba sloga nije potrajala, pa se se Obrenovići i Karađorđevići (sadašnji prestolonaslednici) decenijama krvnički borili za srpsku krunu.
Pola veka kasnije, 18. aprila 1867. Turci definitivno napuštaju Beograd. Turski zapovednik Ali paša Riza predao je ključeve Miloševom nasledniku knezu Mihailu Obrenoviću. Nakon 346 godina pod vladavinom Turske Beograd, ali i ostali gradovi u Srbiji, postaju slobodni. Činu primopredaje ključeva prisustvovali su srpski i turski izaslanici.
U toku ceremonije pročitan je carski ferman na srpskom i turskom jeziku, a kapetan Svetozar Garašanin zamenio je turske stražare srpskim vojnicima. Tog dana, na bedem Kalemegdanske tvrđave podignuta je srpska zastava i ispaljena je salva iz 21 topa.
Na mestu na kom je pročitan ferman sultana Abdul Azisa i gde je knez Mihailo primio ključeve grada od turskog zapovednika Ali paše Rize, povodom stogodišnjice događaja postavljeno je "Spomen-obeležje predaje ključeva" koje se nalazi sa desne strane od glavne staze na koju se stupa iz Knez Mihailove ulice. Spomenik je podignut 1967. godine povodom stogodišnjice ovog istorijskog događaja.
DA SE NAĐEMO KOD KONJA?! ... malo ko zna ko konja i jaše...
Italijanski umetnik bio je uvaženi vajar svog doba, koji je napravio spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja Beograda. Kada ga je ondašnja varoš beogradska angažovala da napravi spomenik ubijenom knezu, udešen je i dogovor gde će konjanik i knez biti postavljeni, kao i na koji način će konjanik dominirati centralnim gradskim trgom, ispred Narodnog pozorišta. Kako u Beogradu ništa ne može da prođe glatko, nije moglo ni ovo...
Na otkrivanje spomenika 1882. godine, okupila se vaskolika beograska elita, a kada je platno skinuto sa spomenika izbio je nesvakidašnji skandal - konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar ili šta već na glavi, u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim.
Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju (malo toga se promenilo do danas). Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.
Nekako APRIL i BEOGRAD oduvek idu zajedno i sve bitno se dešavalo baš u aprilu, mesecu kada sam i ja rođen, samo ne u Beogradu, ali to je sticaj okolnosti i nešto na šta nisam mogao da utičem :)
Sasvim slučajno (pre bih rekao pažljivo pšlanirano) ta Srbija danas bira ili samo potvcrđuje vlast "vrhovnog nam vođe", onog što tvrdi da nam je spasitelj i da će nas odvesti u jEvropu...
Iako je bio priprost, Miloš je bio vešt u pregovaranju i ono što nije uspeo da dobije na bojnom polju, pregovarenjem je stvorio. Ali, avaj, kao i uvek u istoriji Srba sloga nije potrajala, pa se se Obrenovići i Karađorđevići (sadašnji prestolonaslednici) decenijama krvnički borili za srpsku krunu.
Pola veka kasnije, 18. aprila 1867. Turci definitivno napuštaju Beograd. Turski zapovednik Ali paša Riza predao je ključeve Miloševom nasledniku knezu Mihailu Obrenoviću. Nakon 346 godina pod vladavinom Turske Beograd, ali i ostali gradovi u Srbiji, postaju slobodni. Činu primopredaje ključeva prisustvovali su srpski i turski izaslanici.
U toku ceremonije pročitan je carski ferman na srpskom i turskom jeziku, a kapetan Svetozar Garašanin zamenio je turske stražare srpskim vojnicima. Tog dana, na bedem Kalemegdanske tvrđave podignuta je srpska zastava i ispaljena je salva iz 21 topa.
Na mestu na kom je pročitan ferman sultana Abdul Azisa i gde je knez Mihailo primio ključeve grada od turskog zapovednika Ali paše Rize, povodom stogodišnjice događaja postavljeno je "Spomen-obeležje predaje ključeva" koje se nalazi sa desne strane od glavne staze na koju se stupa iz Knez Mihailove ulice. Spomenik je podignut 1967. godine povodom stogodišnjice ovog istorijskog događaja.
DA SE NAĐEMO KOD KONJA?! ... malo ko zna ko konja i jaše...
Na otkrivanje spomenika 1882. godine, okupila se vaskolika beograska elita, a kada je platno skinuto sa spomenika izbio je nesvakidašnji skandal - konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar ili šta već na glavi, u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim.
Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju (malo toga se promenilo do danas). Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.
Nekako APRIL i BEOGRAD oduvek idu zajedno i sve bitno se dešavalo baš u aprilu, mesecu kada sam i ja rođen, samo ne u Beogradu, ali to je sticaj okolnosti i nešto na šta nisam mogao da utičem :)
Comments
Post a Comment