L(ij)epo je bilo, nekad i Sara(j)evo i u Sara(j)evu

Da, nekad... Kakoni zašto ne umemo da se otrgnemo od prošlosti - pa jednostavno zato sto je nRodima ovde i u vreme najveće ekspanzije komunizma i njegove represije narod živeo lepo. Mnogo toga je bilo zabranjeno ali se to znalo i jednostavno se tako i postupalo. Jugoslavija je bila i domaćin Olimpijskih igara, eeeee Olimpojske igre! Danas državice ko zrnevlje pred vranama, rasute po balkanu pokušavaju da vrate ugled... Teško to ide, a nekad je bilo bas lepo. 

Povodom godisnjice Olimpijskih igara u Sarajevu 1984. jedini dnevni list koji je nadživeo sve Jugoslavije, Politika, donosi odlicnu reportazu o tome kako je svega bio i nije bilo, kako smo bili slobodno (dobrovoljno) zarobljeni, kako smo ziveli u izobilju nemaštine ali srećni.

POLITIKA: "Четрнаеста зимска олимпијада одржана је у Сарајеву 8–19. фебруара 1984. Паљењем олимпијског пламена бакљом симболично ју је отворила клизачица Санда Дубравчић. Учествовали су такмичари из рекордног броја (49) земаља. У Сарајеву су се бранили част и образ Југославије.

Све је тада, некако, изгледало идилично. Дан пред отворење игара пао је жељно очекивани снег. Одлуком градских власти све радње су морале да буду отворене до 22 сата и максимално осветљене – од робних кућа до бријачница и месара. Нигде опушка нити папирића. У центру града био је забрањен саобраћај приватним возилима. Београдски „Путник“, љубљански „Виатор“ и „Нишекспрес“ послали су најбоље аутобусе и возаче да помогну у превожењу гледалаца на олимпијска борилишта: Јахорину, Бјелашницу, Игман и Требевић. Лична безбедност на највишем нивоу – странци се нису могли начудити што нема крађа, џепарења, обијених аутомобила или провала у хотелске собе. Они нису знали да су сви регистровани лопови, обијачи и сецикесе привремено смештени у затворе у Зеници и Фочи.

Спортисте, новинаре и госте најбољи туристички водичи упознавали су са знаменитостима Сарајева – од четири различите богомоље у кругу пречника двеста метара, до Градске вијећнице и Принциповог моста. Вијећница и Мост помињу се и због две приче које је изнедрила чаршија. Једна је да је непревазиђени сарајевски преварант Хајро Хастор продао шездесетих година Немцима Вијећницу и побегао с капаром, а друга је да је за Видовдан 1914. Гаврило Принцип, пуцајући у Фердинанда, узвикнуо престолонаследнику: „Е, не’ш се више возикат по олимпијском Сарај’ву“!

Cтранци су мислили да се ми поздрављамо са „нема проблема“, јер смо им на сваки захтев и молбу тако одговарали. Иако је било време несташице појединих артикала, сарајевске продавнице су биле крцате робом – од јаја јапанске препелице, кивија којег су многи тада први пут видели и мислили да је сорта чупавог кромпира, па до кафе и банана. Београђани су „Босна-експресом“ долазили у Сарајево и враћали се пуних путних торби.

Стизале су и крунисане главе – шведски краљ Густав дошао је да види град који је организацију добио испред Гетеборга и јапанског Сапора. Погледи света спрам социјалистичке Југославије почели су се нагло мењати – боб стаза на Требевићу, најмодернија и најбржа, одмах је распродата за тренинге на дужи период, као и две скијашке скакаонице на Игману, шумом заштићене од ветра. 

Danas je ta staza zapušteno ruglo, Vučko  se više ne smeje, a vlast ko i uvek puna obećanja...

Велике отворене и затворене стазе за брзо клизање, две дворане за хокеј и уметничко клизање, као и мала удаљеност до скијалишта, били су изненађење за четири и по хиљаде акредитованих новинара. За њих је Југославија била откровење, а Сарајево егзотичан спој Оријента и Запада.

Прву медаљу икада освојену на зимским олимпијским играма за Југославију, и то сребрну, изборио је у велеслалому Јуре Франко. На великом дисплеју у центру Сарајева, изнад кафане „Парк“, данима је, и по завршетку олимпијаде, писало: „Волимо Јурека више од бурека“. Без медаље су остали скијаш Бојан Крижај и скакач Примож Улага, којег су Сарајлије, због домаће атмосфере, промптно прозвале Ђулага. Маскота олимпијаде, доброћудни вук Вучко, с прстима намештеним у фиге за срећу, био је годинама најпродаванији сувенир у Сарајеву. У ТВ спотовима глас му је позајмио Здравко Чолић.

Напомињемо да је у Сарајеву СССР тада освојио 25 медаља, Источна Немачка 24, а САД осам. Олимпијада је Југославију коштала 143 милиона долара. Око половине трошкова подмирено је од реклама и права на ТВ преносе, а друга половина је ишла на рачун радних људи и грађана Југославије. Упосленици свих сарајевских предузећа су добровољно (читати: по директиви), као лични допринос, писали од једне до три месечне плате спонзорства олимпијади и за то добијали бронзану, сребрну или златну плакету. Још се у понеком дому могу видети уоквирене на зиду.

После олимпијаде на море су долазили странци, посете Јадрану и Госпи у Међугорју су се осетно увећале, а крагујевачка „Застава” је развила „посао столећа“ с „југом 45 америка“.

Међу многобројним странцима био је и мексички истраживач и археолог Салинас Прајс који је тврдио да је Троја заправо у херцеговачкој Габели. Наши домаћи археолози су га прогласили шарлатаном и сложно су га отерали да негде другде ровари и истражује, а нас да остави. Коме? Е, то смо сазнали коју годину касније: националистима, онима чије здружене подухвате још увек проживљавамо.

Ипак, лепо је било у Сарајеву, те 1984.

Tekst je u Politici potpisao neimenovani član Udruženja novinara BiH koji se, nadam se, ne ljuti, kao i uredništvo Politike što sam im tekst u celosti preneo, ali nisam odoleo. Žao mi je što tog Sarajeva više nema i što se u njemu večina državljana BiH oseča kao nepoželjni stranci...