OneLastKiss

Danas su kaldrmom od Zelenog venca ka prostranoj savskoj ravnici zveckale hiljade točkića na koferima. Užurbani svet je napuštao Beograd. Sa njima i neko koga volim skoro od prvog dana kada sam odlučio da ću ovde živeti... Samo je još jedan rođeni Beograđanin Napustio svoj grad i otišao u ne tako izvesnu Budućnost, negde "na Zapadu"... Skoro pa patetičan naslov jeftinog tabloida, a u stvari je postao uobičajen razgovor među prolaznicima u Knez Mihajlovoj. Počinje pitanjem povišenim tonom: "Jesi li čuo/la da se Pera, Mika, Živka, odselio/la?"  Kako god, ali ja ovde i dalje ostajem... Zašto?  Evo, ne znam, bogU mi!  Omađijani su i svetski novinari koji o Beogradu opet lepo pišu i opet govore da se uzdiže iz ponora pronalazeći novu energiju. Citiraću CNN :  In the heart of Belgrade, the vibrant and resilient capital of Serbia, a slow and colorful transformation is taking place... ... Such a transformation is not new in Belgrade, a city tha...

Iako je delovalo neverovatno ja zaista verujem u Beograd na vodi ili Belgrade Waterfront. Belgrade Waterfront Jedna popodnevna šetnja uz obalu Save, samo me je u to još više uverila. Ljudi koji tamo žive kao da su u pripravnosti svakog trenutka negde da krenu. Betonirani proplanci gde su nekad bile barake, najavljuju  nova gradilišta . Beograd , polako dobija svoje novo lice. Na proleće, kada vrbe uz Savu ozelene, veliki bageri i građevinski kranovi trebalo bi da se ukapoaju u savski pesak i iz njega izdignu novi simbol grada. Na samo ni deset minuta hoda od centra, Sava mirno plovi pored Beograda , zaklonjena stovarištima građevinskog materijala i od grada odvojena mrežama železničkih šina. Probijanje kroz, sada bar malo "raskrčeni" prostor od reke do najbliže Savske ulice, umesto 5 traje, za neiskusne, 30 minuta. A evo kako će to izgledati, neka bude uskoro! 

Pre ali kasnije na ovaj ili onaj način ali mi rođeni bez straha, ali sa neverovatnom radoznalošću (mora da smo bili mačke u prošlim životima), uspevamo da dosegnemo svoje snove. Jednoj sasvim običnoj " devojci iz komšiluka " običan posao je ostvario neobične snove u majci Indiji. Umesto holivudskog ostvarila je bolivudski san. Kako je u tome uspela jedna od najboljih banjalučkih novinarki, Milica Kulić , je pr Overila baš OVDE :)

Namerno ili slučajno, nije ni bitno, samo meni lično je zanimljivo da noć uoči početka istorijskog suđenja za sva zla koja počinismo jedni drugima u onim sumanutim devedesetim , na hrvatskom nacionalnom servisu (dok je srpski emitovao nebitan film) gostovala je najveća Jugoslovenka i sa legendarnom Meri Cetinić izvela opet nekako simboličnu pesmu "Samo simpatija" . ...DAVNO JE, DAVNO, BILO TO U LJUBAV VJEROVALI MI SMO I DOĐE DOBRO DOĐE ZLO A LJUBAV NIKAD NAŠLI NISMO... Iako sam nekada davno pevušio ove stihove, sve do sada oni su za mene imali ono najpovršnije značenje, ali sada, nekako dobiše potpuo drugi smisao. Nadam se samo da ćemo jednom, kada taj "pravedni Hag" donese presudu i jedni u drugima, konačno, videti i ljubav jer:                                                   DAVNO JE, DAVNO BILO TO             ...

Zgrade u centru Sarajeva u plamenu! Gore prozori Arhiva Bosne i Hercegovine... Slika, nekako užasno (u pravom smislu te reči) poznata... Policija se povlači pred golobradim mladićima naoružanim kamenjem. Jedino im je to i ostalo i tome ih je ta vlast sve ove godine i učila, zaključak je iz celodnbevnog programa  Aljazeera . (Od njih bi mnogi mogli svašta da nauče) Ne opravdavam nasilje, paljenje, rušenje, mislio sam da tu sliku više nikad neću ponovo videti. Podsetilo me na neke godine mračne u kojima smo svi podjednako patili i mislili da će nam muka biti manja ako mrzimo onog drugog. Dok smo se mi mrzeli, naslednici kolovođa se smenjuju. Jedino čemu uče generacije je nasilje, tortura i nebriga o mladima.  Zašto su oni mladići po celoj Bosni odlučili da polome vrata, zapale zgrade, automobile, sve što im se nađe na putu!?!? To je bilo poslednje, nemaju više gde. Rođeni tu negde u ratnim godinama u zemlji mržnje. Učeni da mrze, a sada su našli i koga i čisto naplaću...

http://www.residentadvisor.net/feature.aspx?1927 Dance music was born in LGBT communities, but has this been forgotten? In this extended feature, Luis-Manuel Garcia examines the history of club culture's queer roots.  Maybe we need to flip the opening question on its head: if the roots of electronic music are so sexually diverse, why do today's audiences need to be reminded of it? Have we forgotten about the queer nightlife worlds of the '70s and '80s? That's the problem according to Loren Granic, AKA Goddollars, co-founder and resident of A Club Called Rhonda in Los Angeles, who doesn't mince words: "We're currently experiencing a total mainstreaming of dance music in America," he says. " Many of these newcomers are straight/white kids who are very far removed from the LGBT community, despite fist-pumping by the millions to a music that was born from gay people of color sweating their asses off at 5 AM in a Chicago warehouse . It...